Ogledalo

Danilo Todorović

Godina 1988.

Decembar, drugi.

 

 

 

David Antonov sedeo je kraj kamina svoje prostrane kuće. Posmatrao je bezobrazan ples plamena koji je buktao i grizao sve što bi mu se našlo na putu. Drvo, novine, ugalj, oronulu knjigu naslova ’Stari zavet’. Tiho pucketanje vatre stvaralo je jedinu muziku koja se polako širila po kući.

     Dečaci su spokojno ležali u svojim krevetima. Sedativ koji im je dao delovao je taman koliko je bilo potrebno. Bez obzira na jastuk koji je koristio ne bi li stišao pucanj, bez leka za spavanje, Dimitrije bi se najverovatnije probudio nakon prvog hica. David nije smeo to da dozvoli. Nije želeo da poslednje trenutke svog života njegov stariji sin provede u strahu. Moralo je da izgleda…

     „Kao da spavaš“, rekao je dečačiću nasmejano i pomilovao ga po kosi.

     David ih je posmatrao. Njegovi dečaci. Ovaj čin ubijanja dece nije izazivao ni najmanje zadovoljstvo u njemu. Nije ga činio srećnim. Naprotiv, izazivao je uznemirenost. David je bio mentalno nestabilan i postavljalo se pitanje da li je uopšte bio svestan svojih postupaka.

     Stisnuo je zube i zagledao se u lice svog sina. To lice predstavljalo je definiciju bezbrižnosti, a on, njegov otac, uprljaće njegovu nevinost krvlju. Drhtavim rukama, stavio mu je jastuk preko glave i po drugi put danas, podigao .357 magnum. Ovoga puta, tupi prasak odzvanjao je poput eha u glomaznoj dnevnoj sobi. Trajao je. I trajao. I trajao… U Davidovoj glavi, njegov odjek nikada nije prestao.

     Podigao je jastuk, a izraz spokojstva nije iščezao. Kao i sa mlađim sinom, metak je prošao direktno kroz dečakovo čelo i na mestu ga ubio. Nije osetio nikakvu bol.

     Bol – ta reč koja je Davidu bila nepojmljiva. On je nikada nije osetio ili se bar nije sećao kako je izgledalo doživeti je. Zagledao se u svoju desnu ruku, pa i levu. Ništa nije primećivao. Ništa sem gomile nepovezanih tetovaža čiju svrhu nije poznavao. Potpuno je potisnuo sećanje na sve ožiljke koji su se nalazili ispod tog tepiha laži koji je prekrivao čitavo Davidovo telo i sećanje na čoveka koji ih je stvorio.

     Davidov otac koristio je svog sina za iskaljivanje sopstvenih frustracija. Bio je njegova vudu lutka. Seckao ga je nožem, makazama, skalpelom ili bilo kojim instrumentom koji bi mu se našao pri ruci. Kada je David napunio pet godina, njegov otac je ubio njegovu majku, prosvirao njegov mozak, a zatim i svoj. Za gubitak sećanja pobrinuo se metak koji je u tom trenutku prozviždao kroz unutrašnjost Davidove lobanje. Napravio je crnu rupu i stvorio korektor koji je belim krečom premazao njegovo dotadašnje poznavanje sveta.

     Ali nije ga ubio.

     Kmečavi jecaji novorođene bebe, tek dva meseca stare, strujali su vazduhom kuće koja je u potpunosti promenila svoju aromu zadobivši sasvim nov miris… gorak miris smrti. Njegova ćerka bila je poslednja živa osoba u kući pored Davida. Posmatrao je tužni kez malog anđela. Izbuljene, mokre oči pune slanih suza uprtih u njegove i sekret koji se slivao iz nosa u mala razjapljena usta koja su otkrivala prazninu, čak ni začetke zuba.

     Izvadio je maramicu iz džepa i obrisao joj lice. U tom trenutku, zazvonio je telefon.

     „Halo, da li je to kuća porodice Antonov?“, začuo se glas.

     Nije bilo odgovora.

     „Pretpostavljam da si to ti, Davide. Gordan Lafolet kraj telefona. Zapravo, nije važno ko sam ja. Dovoljno je da ja znam ko si ti. Imaš li koji minut da saslušaš ono što imam da ti ponudim?“

     U pozadini je samo odzvanjao plač.

     „Vidi, biću kratak. Ne bih te pozvao da stvar nije hitna i ozbiljna. Potreban mi je profesionalac, najbolji u svojoj struci. Ti si takav“, zastao je na trenutak pa, uverivši se da David ništa neće reći, nastavio je. „Sedamdeset miliona dolara, deset po glavi. Dakle, sedmoro ljudi. Nisu u bliskoj vezi jedni sa drugima. Jedina stvar koja im je zajednička jeste novac. Najbogatije osobe u našem gradu i uopšte u našoj državi. Poslaću ti podatke o njihovim lokacijama i ostale detalje. Želim ih mrtve.“

     David nije govorio.

     „U redu. Do ujutru, papir temeljno ispisan sitnicama koje ti moraju biti poznate biće dostavljen na tvoju adresu. Ukoliko se prihvatiš posla, ne moraš mi ništa javljati, mada sam siguran da svakako i ne bi. Saznaću o tome na vestima.“

     Sneg je spolja stidljivo kuckao na prozorska okna, tražeći dozvolu da gracioznim korakom prošeta po pepeljasto sivom kauču koji se nalazio pokraj prozora. Nebo je poprimilo prelepu kombinaciju bele i ljubičaste, prikazujući divnu kreaciju talentovanog slikara prirode. Vetar je raznosio pahulje poput vrednog poštara koji rano ujutru donosi novine, a visoka jela koja je usamljeno čamila ispred kuće polako se razgibavala. Dom Antonovih bio je potpuno usamljen, daleko od civilizacije, daleko od ljudi.

     David je mrzeo ljude.

     Nije tačno znao da su najveću ulogu u toj predstavi igrali njegovi roditelji – dakle ne samo otac, već i njegova majka. Mrzeo ju je jer nije imala snage, a ni volje da ga odbrani od bolesnog oca.

     Ali toga se nije sećao.

     Oni su mu dali razlog da se distancira od dece u ranim godinama, a kasnije i da se posveti crkvi i sveštenstvu. Smatrao je da ljudi uglavnom ne posećuju crkvu, te da će ih na taj način najlakše izbeći. Verovao je u Boga, zaista jeste. Svake večeri se molio i bio zahvalan na svemu što mu je pruženo, ali nije verovao u teoriju da je Bog stvorio čoveka. On ne bi stvorio tako odvratna i bestidna bića.

     Od dvadeset druge godine, u slobodno vreme ubijao je ljude, u početku iz zabave, a kasnije i radi novčane zarade. U dvadeset trećoj oženio se Emilijom, predivnom riđokosom devojkom. Ona ga je na neki način razumela, a to je za njega bilo najvažnije. Reklo bi se čak i da ga je sažaljevala što je on donekle i znao. No, isto tako, znao je i da ga je volela. David nije previše govorio, a Emilija je bila svesna njegove duševne nestabilnosti i ni na koji način ga nije primoravala na nešto što on nije želeo. Do dvadeset pete godine postao je najbolji plaćeni ubica, ali se hvatao posla samo onda kada je on to želeo. Njegova žena nije poznavala tu čudovišnu Davidovu stranu. Sada, drugog decembra 1988. godine, David još uvek ima dvadeset i osam, ali će već desetog napuniti dvadeset i devetu godinu.

     Emilija će se sutradan u podne vratiti sa poslovne ekskurzije, pomislio je.

     „Da, još jedna stvar“, rekao je Gordan. „Čuješ li ti to dete? Mogao bi nešto da uradiš po tom pitanju.“

     Spustio je slušalicu.

     David se okrenuo prema devojčici i posmatrao je kako neprestano zapomaže. Pripalio je cigaretu. Izbacio je oblak beličastog dima, a zatim duboko uzdahnuo. Vatra u kaminu se potpuno ugasila. Mrak je progutao čitavu sobu, te je jedinu svetlost u njoj odavao žar cigarete koja se crvenila svakim udahom. Polako je pridigao revolver i prišao krevecu. Strah u detetovim očima postao je bezgraničan, kao da je bilo svesno šta ta igračka u očevim rukama predstavlja. Vrištala je i koprcala se u mestu, pogledom prikovanim za svetlosive zenice noćne more koja ju je posmatrala.

     „Nije trebalo da se probudiš, ljubavi“, rekao je dok su mu se oči punile suzama.

     Dreknuo je pucanj.

     Vrisak je prestao.

     Sa čela Davidove ćerkice potekla je vrela krv koja se polako slivala do punačkih obraza.

David je pogledao ka vratima. Činilo mu se kao da ga neki čovek posmatra. Pogled čoveka koga je samo David mogao da vidi odavao je razočarenje. Vrata su se zatvorila sa spoljašnje strane.

     Ubica se okrenuo i pošao ka prozoru ne bi li ga otvorio. Hladnoća je oberučke prihvatila njegov gest i besno uletela u praznu kuću. Podigao je glavu i još jednom se zagledao u predivni oblačni pejzaš.

     A onda je gromoglasno i histerično počeo da plače.