Policija

 

     Zbog čega se sve tako završilo, ni dan danas ne znam. Nisam verovao u sudbinu, a po svemu sudeći, ni ona nije verovala u mene. Zbog toga me je i zatvorila iza rešetaka, pretpostavljam. Da bih gledao svet u crno beloj boji kakvim sam ga i zamišljao.

     Nekada te život odvuče na neku sasvim suprotnu stazu od one kojom si se kretao. Na primer, ja bi trebalo sada da ležim u krevetu i da spavam, to je bio predodređeni put za mene večeras. Nisam ni slutio da ću u tri ujutru sedeti pokraj beživotnog tela. No, evo me, u tamnoj noći, na kiši, sedim, pušim i gledam u njega.

     Ljudi polaze od pretpostavke da se ništa njima neće desiti. Da su nedostižni i nedodirljivi. Pa opet, vidite i sami, evo mene, sedim pokraj beživotnog tela, u tamnoj noći, na kiši, pušim i gledam u njega. Čekam da oni dođu.

     Svet baš i ne funkcioniše onako kako mi mislimo, ali takve stvari uvek shvatimo prekasno. Koliko god puta da čujemo na vestima ili čak i prisustvujemo nekoj saobraćajnoj nesreći, i dalje, nismo mi ti koji smo u njoj učestvovali. I dalje smo nedostižni. U to verujemo sve do trenutka kada promena našeg verovanja izgubi na značaju. Tako je i meni bilo, nisam verovao, pa eto, evo me, u tamnoj noći, na kiši, sedim, pušim i gledam u njega. Čekam da oni dođu.

     Do trenutka kada je policija došla, nisam se pomakao sa svog mesta. “Gospodine, krenite ka našem vozilu”, začulo se, ali se ja i dalje nisam pomakao sa mesta. Čak i kada je policija odvela čoveka koji je odgovoran za moju smrt, a hitna pomoć prevezla moje telo, ja se i dalje nisam pomakao sa mesta. I dalje sam čekao da dođu.

     Danas, trideset godina nakon moje smrti, ja i dalje čekam grupu andjela koji će doći i odvesti me sa ovog mesta, ali se i dan danas ništa nije promenilo. I dalje sam čekao u tamnoj noći, na kiši, sedeo i pušio, ali više nisam gledao u sebe. Zbog čega se sve tako završilo, ni dan danas ne znam.