Šapat

Noć je, mračno je… Ustvari, ne. Nije bilo mračno, to je i suviše blaga reč da bi se opisalo crnilo koje je progutalo grad. Crno je. Da, pretpostavljam da je to bila prava reč.

     Dok je sedi, pogureni starac laganim koracima prolazio kroz uske ulice, razmišljao je o tome kako je iz noći u noć bilo sve mračnije kada se vraćao iz treće smene koju je prezirao. Tako je to kada je penzija, nekada uvaženog profesora književnosti, nedovoljna za plaćanje osnovnih životnih potreba. Bilo je beživotno svuda oko njega. Ta beskrajna tama uvek bi ga ispunjavala nesavladivim osećajem neprijatnosti koji je mrzeo.

     Kada više nije mogao da vidi ni prst ispred nosa, još više je usporio i počeo da korača tiho, kao da hoda bos na prstima u strahu da nekoga ne probudi. Usredsredio se na ono što čuje, jer čulo vida narednih stotinak metara nije igralo nikakvu ulogu u njegovom životu. Okruživalo ga je potpuno ništavilo, nešto poput provalije ili bezdana.

     To što je morao ići ovim putem ne bi li stigao do svog doma nije mu davalo mira. Nije se plašio da ga neko od ljudi ne opljačka, daleko od toga, niko živ ne bi se snašao u ovakvoj tami. Niko živ… Njegov strah bio je usmeren na nešto sasvim drugačije. Sasvim natprirodno, beživotno… nešto što ga i u ovom trenutku posmatra očima koje se savršeno snalaze u mraku. Mogao je to da oseti.

     Mrtvi su noću daleko veća opasnost od živih.

     Na trenutak je zastao da oslušne. Unutrašnji glas mu je govorio da samo hoda i šta god da čuje, da se nikada, ama baš nikada ne zaustavlja; međutim, noge su mu se skamenile.

     A jednom kada stane, možda nikada više ponovo ne krene.

     Čuo je trčkaranje negde u dubini guste tmine, kao da se deca jure. Dva mlada glasa koja su vrištala od ushićenja tokom igre. Dve devojčice. Dve mrtve devojčice. Znao je to jer u ovo doba roditelji ne puštaju svoju decu napolje bez nadzora. Žive devojčice već uveliko spavaju ušuškane u svojim toplim krevetima. Jesu li samo dve? Nije bio sasvim siguran. Smejale su se. Odlučio je da napravi korak i da ode odavde dok još može, ali noge su još uvek neposlušno stajale kao ukopane. Koliko god pokušavao da ih pridigne i nastavi napred, iz nekog razloga – kao da su đavolji tegovi pričvršćeni uz njih – nije mogao da mrdne. Ponovo se usredsredio na glasove. Čuo ih je kako pevaju neku pesmicu, nešto poput… “Deset ljutih gusara?”, činilo se. Glasovi su bili daleki i nerazgovetni. Disao je duboko, na usta, ali i dalje što tiše, ne bi li ih čuo. Na trenutak je osetio poriv za osvrtanjem, ali je brzo odustao od toga jer bi zasigurno izgubio pojam o prostoru. “Samo pravo i šta god radio… nemoj da staješ.”

     Da staješ?

     Ova misao ga trže. Podseti ga da je to upravo ono što je radio. Strah ga pokrenu i dade mu novu snagu da krene, ali trenutak odsutnosti sprečio ga je da primeti da se glas devojčica znatno pojačao. Bile su bliže. I bliže i bliže. “… loše im se piše, daje se na znanje… Mene je sve više, a njih je sve manje… Manje!”

     U tom momentu, udahnuo je duboko i zadržao dah. Pokrio je usta i nos šakom ne dozvoljavajući sebi da diše. Nije želeo da devojčice čuju da je tu, da osete prisustvo nečeg živog. Držao je dah i drhtao u mestu kada su sitni koraci neverovatnom brzinom počeli da mu se primiču. Jedan pa drugi, jedan pa drugi. Koža mu se ježila. Jeza je strujala od obraza pa do peta, od peta pa do obraza i tako u krug. Trenutak kasnije, devojčica je protrčala ispred njega. Vrištala je od sreće. Bežala je od ove druge. Vikala je: “Ti juriš!” i nastavila da trči u nepoznatom pravcu.

     Taman kada je ispustio dah i krenuo napred, poput brzog voza, ispred njega je proletala i druga devojčica koja se smejala još glasnije, ali čiji se smeh, kako se udaljavala, produbljivao za nijansu. Kao da je postajao…

     “O, blagi bože”, pomislio je.

     Njen glas više i nije bio glas devojčice. Bio je to dubok muški glas koji je odzvanjao poput eha. Muški glas koji je bio toliko goropadan, da bi ga se uplašio i kada bi ga čuo u javnom gradskom prevozu usred bela dana.

     U jednom trenutku, glas je umukao i prostor je obuzela potpuna tišina. Znao je šta je ta tišina predstavljala. Zatišje pred buru, pomislio je. Nešto užasno se spremalo, a jedino za šta je starac bio sposoban bilo je čekanje. Nije imao snage da izbegne neminovno. Tako je i bilo.

     Koraci počeše ponovo da se čuju, ali ovog puta u drugom smeru. Vraćala se ka njemu. Devojčica sa glasom odraslog muškarca zaustavila se tačno ispred njega. Iz nekog razloga, bila je u ravni njegovog lica, bila je visoka. Osećao je njen dah na sebi. Nije mogao da je vidi, ali je znao da je njeno lice bilo nekoliko centimetara udaljeno od njegovog. U to se i uverio kada je najgrublji glas koji je ikada čuo ispred njega progovorio: “JEDAN MRTVI GUSAR…”

     Nije slušao dalje. Po izgovaranju ovih reči, čovek je potrčao napred koliko ga noge nose urlajući što je glasnije mogao. U pozadini se čulo glasno cerekanje koje je, kako se udaljavao, postajalo sve tiše i vraćalo se u svoj prvobitni oblik – blago, detinje. Nije želeo da zna šta je to ispred njega zapravo bilo, čovek ili dete, ali je zasigurno bilo mrtvo.

     A definitivno nije želeo da zna da ga je najmanje još dvadeset “toga” posmatralo dok je mahnito bežao spasavajući živu glavu. Da nije tako glasno vikao, mogao bi da čuje šapat mrtvih duša.

 


Blagi povetarac plesao je u paru sa sedom, raščupanom kosom čoveka koji se zaustavio na mestu nekoliko metara udaljenom od potpune tame. Trudio se da povrati dah, ali mu nije polazilo za rukom. Bol oštar poput žileta razarao ga je. Bio je neizdrživ.

     Iz džepa je izvadio paklicu Winstona i, uz dosta muke, pripalio je cigaretu. Pokušavao je da se priseti svoje prve cigarete. Od tog dana prošlo je nekoliko decenija, ali se i sada kristalno jasno sećao kakvo je dejstvo imala, koliko ga je tada smirila. Ovoga puta, ni ona nije uspela da mu pomogne. Oblak dima pohitao mu je kroz usta i nos dok su mu se ruke i dalje neprestano tresle. Nisu bile jedine.

     Pokušavao je da uveri sebe da je sve samo umislio. Da mu se mašta poigrala umom i da je rezultat te igre bio bezuslovni strah. Međutim, koliko god da se trudio, znao je da nije bilo tako. Bez obzira što je sebi pokušavao da dokaže suprotno, podsvesno je znao.

     Znao je da je pre samo nekoliko sekundi stajao oči u oči sa mrtvakom.

     “Svi se mi nalazimo na jednom istom svetu. I živi i mrtvi. Jedina je razlika u tome što mi mrtve ne vidimo, dok oni nas svakog dana posmatraju.”

     Stresao se na sopstvene reči. Obuzela ga je mučnina i bio je ubeđen da će povratiti. Nije. Bacio je opušak na zemlju istovremeno pripalivši narednu cigaretu. Nastavio je da korača prema kući. Misli su mu u potpunosti bile zbrkane. Koliko je želeo da sazna, toliko je želeo i da sve ovo izbriše iz glave i legne da spava. Uostalom, možda je upravo sada spavao. Možda će ujutru sve ovo biti samo još jedan košmar u nizu na koji će brzo zaboraviti. Iskreno se nadao da je tako.

     Kako je kiša pojačavala svoj tempo i prerastala u pljusak, tako su i starčevi koraci postajali sve duži. U svem tom razmišljanju, nije ni primetio kada je tačno počeo da trči, ali je do svog doma stigao za tili čas. Odahnuo je. Samo on i njegov krevet, bez živih i bez mrtvih. Bez ikoga drugog.

     Dok je otvarao vrata svoje kuće, začuo je čudnu škripu – kao da godinama nisu bila podmazivana. Međutim, škripa se i dalje čula iako su vrata nakon toga mirno stajala u mestu. Pretpostavljao je da je počeo da uobražava. Na kraju krajeva, nije bilo ni važno. Jedino što je sada bilo važno jeste da je ispred svog doma, na sigurnom. Duboko je uzdahnuo. Bio je to uzdah olakšanja. Uopšte nije bio svestan da škripu nisu proizvela vrata njegove kuće. Da je pogledao iza sebe, primetio bi staru ljuljašku kako se pomera napred-nazad i davno obešenu ženu na lipi iznad nje kako se ljulja spokojno ga posmatrajući. Srećom, nije.

     Zatvorio je vrata za sobom.

 

 

Tik. Tak. Tik. Tak.

     Nakon što je pronašao put do svoje sobe, smestio se u krevet fokusirajući se na blage otkucaje koji su odavali jedini zvuk u prostoriji. Jesu li to bili otkucaji srca ili sata? Koncentrisao se malo bolje. Oba. Funkcionisali su u savršenom skladu. Privlačili su se, pa su se odbijali. Stvarali su savršenu uspavanku. Opuštajuću muziku tišine.

     Onog trenutka kada je osetio kako se njegovo telo stapa u jedno sa mekanim dušekom, osetio je i to da nije sam. Nije primetio da iko tu leži pre nego što se uvukao pod ćebe, ali istina je da nije ni obraćao pažnju. Samo je maltene već sklopljenih očiju kliznuo na posteljinu. Sada je bio sasvim siguran – otkucaji srca nisu bili njegovi. Nije bio sam u krevetu. Neko je ležao pored njega. Bio mu je okrenut leđima pa nije mogao da vidi sa kim ili čim deli postelju, ali u jednu stvar bio je siguran:

     Niko osim njega ne bi trebalo da leži tu.

     Mogao je da pretpostavi. Nakon svega što ga je večeras snašlo, ulazak u kuću ne znači da je na sigurnom. Takva nemarnost će ga možda koštati života.

     Stvorenje mu je dahtalo za vratom. Osećao je kako smireno uvlači vazduh iz sobe i kako ga, još smirenije, izbacuje direktno u njega. Kao da se spremalo… Kao da je čekalo pravi trenutak da napadne. Da iskezi svoje čeljusti i pregrize mu grkljan. Da ga celog proždere.

     Ipak, ta smirenost je predstavljala jedini razlog zbog koga se on još uvek nije okretao. Nije pravio nagle pokrete da ga ne bi razbesneo, da ga ne izazove. Samo je zurio u jednu tačku trudeći se da ne mrda.

     Ali nije mogao čitave noći tako.

     U jednom trenutku, koliko god pokušavao da ostane budan, san će ga savladati, a kada se to desi, ostaće prepušten na milost i nemilost “tome”. Znao je da na taj način neće preživeti.

     Razmišljao je opcijama koje ima. Premotavao je u glavi sve moguće scenarije, ali je brzo shvatio – u svakom od njih, on završava mrtav. Iz nekog razloga, nije se plašio smrti. Možda upravo zbog toga što je bila neizbežna. Štaviše, već se osećao mrtvo. Ako ništa drugo, makar će pružiti neki otpor. Pa… koliki je otpor čovek u njegovim godinama zapravo mogao da pruži?

     Kada je napokon smogao hrabrosti, polako je počeo da se okreće. Stvorenje je ostalo mirno. Nije reagovalo. To ga je na trenutak iznenadilo, ali je ubrzo shvatio i zašto je bilo tako.

     Nakon što se našao licem u lice sa čudovištem, razgoračio je oči. Ipak, samo na tren. Kapci su mu se brzo vratili u poluzatvoreno stanje. Nasmejao se. Žive devojčice već uveliko spavaju ušuškane u svojim toplim krevetima. Naravno da otkucaji srca nisu bili njegovi. Kako bi i bili? Njegovo srce je davno prestalo da kuca. Ponovo je zaboravio. On se ne vraća sa posla, on na posao ide. On je bio jedan od njih.

     On je bio taj koji šapuće.

     Ležao je pokraj usnule devojčice obučene u dva broja veću pidžamu. Smešila se u snu. Neće još dugo. Nakon susreta sa mrtvima, niko se više ne smeje.

     Pogledao je u plafon. Na trenutak se zapitao zbog čega je sve to radio. Zbog čega jednostavno ne ode dalje, u novi svet, onaj kome pripada.

     Iskezio je crne, propale zube. Sreća njihova što nisu mogli i da ga vide. Želeli bi da nikada nisu ni progledali. Sam je odgovorio na pitanje koje je postavio.

     “A da… Zato što volim da ih gledam kako drhte.“

     Prodoran zvuk grlatih vrana odzvanjao je u dečjoj sobi, ali nedovoljno glasno da bi devojčicu probudilo. Osetile su mrtvo meso u blizini. Letele su oko kuće. Ipak, nisu mogle da odrede put koji bi ih odveo do njega. Nisu jer se miris, poput sluzi, razlio posvuda.

     Niste znali da mrtvi, čak i kao duhovi, ostavljaju miris leša za sobom? Sledeći put kada osetite da nešto užasno smrdi, ali ne možete pronaći izvor tog degutantnog mirisa, razmislite dvaput da li mrtva šaka visi na vašem ramenu. Jer, da. Visi.

     Svojom suvom, koščatom šakom sklonio joj je pramen kose sa uva, primakao svoje mrtve usne i počeo da šapuće. Devojčica se stresla.

     Košmar je mogao da počne.